Razgovarao: Mijat Lakićević
Često od najviših zvaničnika u Srbiji slušamo kako Srbija ostvaruje najviše stope rasta u Evropi, a sa druge strane se često čuje da ogroman deo naroda živi u bedi. O tome gde je tu istina i, još važnije, da li se i kako država Srbija protiv siromaštva bori, razgovarali smo sa profesorkom FEFA i programskom direktorkom Centra za socijalnu politiku Gordanom Matković, koja je svoju naučničku karijeru posvetila istraživanju ovih problema.
Da li su socijalne razlike u Srbiji velike?
Kad gledamo po potrošnji, razlike su male, a kada gledamo po dohotku, one su već – ako u svetskim razmerama i nisu među najvećima, jer tu ubedljivo prednjače zemlje Latinske Amerike – za evropske prilike velike.
Objasnite nam tu razliku.
Nejednakost se izražava džinijem; kada se gleda prema potrošnji ona iznosi 26 džinija, a prema dohotku je 38 džinija. To je, ako u poslednje vreme nije došlo do promene u podacima, više nego u bilo kojoj zemlji Evropske unije. Stvar je u tome što se prilikom merenja nejednakosti prema dohotku u obzir uzimaju samo regularna primanja, plate ili penzije, dok drugi kriterijum u obzir uzima i naturalnu potrošnju, ono što neko, recimo, ubere u svojoj bašti, zatim prihodi od sive ekonomije, doznaka iz inostranstva i slično, dakle ona je ne samo obuhvatniji nego i realniji parametar. Zato se generalno uzima, a i ja se s tim slažem, da je potrošnja bolja i za merenje životnog standarda i nejednakosti u zemljama koje su manje razvijene, kao što je Srbija. Recimo, kod nas su doznake 2015. bile devet odsto bruto domaćeg proizvoda, što je vrlo visoko.
U javnosti vlada mišljenje o izuzetno velikom siromaštvu u Srbiji. Šta govore merenja?
Ja sam najsklonija da govorim o apsolutnom siromaštvu po potrošnji. Stopa apsolutnog siromaštva po potrošnji poslednje 2-3 godine iznosi 8,5 odsto, što znači da 8,5 odsto stanovnika Srbije ne može da zadovolji ni osnovne potrebe. Ako tu opštu sliku malo razložimo, vidimo da su najugroženija deca, kao i porodice sa decom. Najveće siromaštvo je tamo gde je nosilac domaćinstva nezaposlen. Gledano regionalno, najteže je u južnoj i istočnoj Srbiji. Na osnovu nekih drugih istraživanja, pošto se uobičajenim istraživanjima ne gleda etnička struktura, zaključuje se da su ipak najsiromašniji Romi, koji žive u takozvanim podstandardnim naseljima. Istraživanja Unicefa, recimo, pokazuju da je romska populacija značajno ugroženija prema svim mogućim pokazateljima.
A stari, često se misli da su oni najsiromašniji?
Kad gledamo po različitim zemljama, negde su oni zaista najugroženiji, ali to u Srbiji nije slučaj jer ih penzijski sistem prilično dobro štiti.
Kad smo već pomenuli druge zemlje, kako naša stopa siromaštva od 8,5 odsto izgleda u poređenju sa drugim zemljama regiona?
U Crnoj Gori je nivo siromaštva otprilike isti kao i kod nas, u Albaniji je znatno viši i iznosi nešto preko 14 odsto, dok je na Kosovu 29,7 odsto. Druge zemlje regiona i ne mere siromaštvo na ovaj način, pa nije moguće izvesti ovakvo poređenje.
A kako bismo se mogli uporediti sa Hrvatskom ili Bosnom i Hercegovinom?
S njima možemo da se poredimo samo ako uzmemo jednu drugu meru koja takođe govori o apsolutnom siromaštvu. Reč je potrošnji merenoj dolarima jednake kupovne moći, tzv. PPP dolarima (Purchasing power parity), gde se kao granica siromaštva uzima potrošnja manja od 3,1 PPP dolara. Prema tom kriterijumu Srbija, Hrvatska i Crna Gora su manje-više na istom nivou, tj. svega oko dva odsto njihovih stanovnika je ispod te linije. U Albaniji stopa siromaštva iznosi 6,8 odsto, a u Makedoniji oko osam odsto. Zanimljivo je da isti takvi pokazatelji za BiH govore da je siromaštvo u njoj manje nego u Srbiji ili Hrvatskoj, ali ja mislim da nešto s tim podacima nije u redu.
Dosad je bilo reči o apsolutnom siromaštvu, postoji međutim i takozvano relativno siromaštvo, kako stojimo u tom pogledu?
Ako bismo svakom članu jednog domaćinstva pripisali određeni deo dohotka tog domaćinstva i poređali sve stanovnike Srbije jedan za drugim prema visini dohotka, onaj dohodak koji se nalazi tačno u sredini i koji, naravno, ima svoj numerički izraz u tačno određenoj sumi dinara – to je medijana. Za sve one čiji je dohodak ispod 60 odsto tog novčanog iznosa kažemo da se nalaze u riziku od siromaštva. Drugim rečima, stopa relativnog siromaštva izražava visinu rizika od siromaštva. Konkretno, u Srbiji oko 25 odsto stanovništva ima dohodak koji je manji od 60 odsto srednjeg dohotka. To znači da stopa relativnog siromaštva u Srbiji iznosi 25 odsto. Zabune u javnosti nastaju zato što pojedini mediji, iz neznanja ili nekog drugog razloga, nije ni važno, stopu rizika od siromaštva “čitaju” kao pokazatelj siromaštva.
Dobro, a šta tu govore uporedni podaci?
Prema ovom merilu gotovo smo jednaki s Rumunijom, a Rumunija je najgora u Evropskoj uniji, 26 odsto. U Hrvatskoj i Makedoniji stopa relativnog siromaštva iznosi oko 20 odsto, ali je u samoj Evropskoj uniji ona visoka i kreće se oko 17 odsto. Da napomenem ovde da u najrazvijenijim zemljama statistika uopšte ne beleži apsolutno siromaštvo. To ne znači da nema pojedinačnih slučajeva, postoje i tamo ljudi koji ne mogu da zadovolje osnovne potrebe, postoje beskućnici, ali statističkim istraživanjem to ne može da se snimi.
Kakva bi bila vaša generalna ocena, da li je siromaštvo u Srbiji veliko?
Veliko je ako se ima u vidu da u najrazvijenijim zemljama ono praktično ne postoji. Ako mi kažemo da svaki deseti stanovnik Srbije ne može da zadovolji osnovne potrebe, to nije malo. Pogotovo što postoji određena koncentracija siromaštva, to jest ono je mnogo manje u Beogradu nego u unutrašnjosti zemlje. Prema poslednjim podacima kojima raspolažemo, svega 6,7 odsto siromašnih živi u urbanim sredinama, a 12,2 u tzv. ostalim, pošto u Srbiji nije jasno definisano koja su to ruralna područja. U Beogradu je siromašnih svega 4,7 odsto, a u jugoistočnoj Srbiji četiri puta više, odnosno 16,4 odsto stanovnika. Dakle, ako kažemo da 8-9 odsto siromašnih i nije tako mnogo, onda tih 16,4 odsto jeste nešto što je i te kako značajno. Posebno bih istakla da stopa siromaštva raste kako obrazovanje opada: kod onih sa nezavršenom osnovnom školom stopa siromaštva iznosi 20 odsto, sa osnovnom školom 17, srednjom već mnogo niže – pet odsto, višom 1,6 i visokom samo jedan odsto. Siromaštvo, naravno, najviše pogađa nezaposlene – u toj grupi ono dostiže 23,7 odsto.
Kakvu politiku vodi Srbija za smanjenje siromaštva, postoji li?
Postoji. Ali, najpre moram da naglasim da najveći doprinos borbi protiv siromaštva daju rast zaposlenosti i ekonomski razvoj. To se lepo vidi i po tome što je apsolutno siromaštvo bilo značajno smanjeno pre ekonomske krize 2008, da bi onda ponovo poraslo. Kao što je i stopa nezaposlenosti bila značajno smanjena pre krize, da bi tokom krize ponovo porasla, pa tek sad počela da pada. Dakle, najbolja i najefikasnija politika za smanjenje siromaštva jesu mere koje podstiču privredni rast, počev od poslovnog ambijenta u užem smislu pravne države i političke stabilnosti, da sad u to ne ulazim.
Dobro, ali kad je reč o tim merama u užem smislu.
Naravno postoje direktne mere, od kojih je novčana socijalna pomoć klasična vrsta sigurnosne mreže. Ako se gleda šire, i penzijski sistem i te kako sprečava siromaštvo. I davanja, kao što je dečiji dodatak, koja su kod nas uspostavljena s ciljem, između ostalog, smanjenja siromaštva i kompenzacija troškova podizanja dece za siromašnije porodice, utiču na smanjenje siromaštva. Kada se računa koliki je rizik siromaštva s tim transferima i koliki bi bio da ovi transferi uopšte nisu dodeljeni, vidi se da postoji značajna razlika. Socijalni transferi stopu relativnog siromaštva smanjuju otprilike za trećinu. A mislim da na stopu apsolutnog siromaštva još više utiču. Moram ovde da kažem da su 2011. godine novim Zakonom o socijalnoj zaštiti novčana pomoć i broj njenih korisnika udvostručeni, iako su još uvek niski i iznose svega tri odsto BDP-a. Ali postoji jedan problem zbog čega te iznose, čak i ako bismo hteli, ne možemo da povećamo. Kad iznose socijalne pomoći uporedimo s minimalnom zaradom, onda vidimo da oni i nisu tako mali. I sad se tu postavlja pitanje motivacije za rad. Jer, zašto bi neko radio i mučio se ako može da dobije gotovo istu socijalnu pomoć. I da nešto zaradi u sivoj ekonomiji. Onda, naravno, država treba da se bori protiv sive ekonomije. Ili da poveća minimalnu zaradu. Ali kako, kada je ona već vrlo blizu prosečne zarade.
Dakle, socijalna pomoć je u apsolutnom iznosu mala, a relativno gledano velika.
Suštinski je to tako. Zato što su, u stvari, zarade male. To je osnovni problem. Međutim, može to da se gleda i na drugačiji način. Naime, kada se govori o socijalnoj pomoći onda se gleda, kao što sam već rekla, da sa jedne s strane bude u skladu s mogućnostima budžeta, a sa druge strane da se poštuje taj logički odnos prema zaradi i slično. I to je u redu. Ali, sa druge strane, kad čovek pomisli na sve nepotrebne troškove na veliki broj neproduktivnih ljude u javnom sektoru koje finansiramo takoreći i ne pitajući za cenu, a ovde, kod socijalne pomoći “cinculiramo” i pazimo na svaki dinar, onda se čovek zapita da li je to pravedno i kakvog to ima smisla.
Rekli ste jednom prilikom da Srbiju čeka povećanje nejednakosti, zašto?
Zato što iskustvo pokazuje da razvoj povećava nejednakost.
Naravno, društva su različita, u nekima je princip solidarnosti bio užasno jak, tako da su ona odlučivala da mnoge rizike za domaćinstvo i pojedinca iz svakodnevnog života smanjuju ili uklanjaju kroz određene društvene institucije. Takva su, recimo, nordijska društva, tu je kohezija, šta god to značilo, na visokom nivou, a nejednakost je mala. Ali, to su i društva koja su imala veliki stepen nacionalne homogenosti. Danas Danci najviše daju za poreze, ali su istovremeno najzadovoljniji sa svojom državom. Ja sam pre nekoliko godina bila tamo, kada ih pitate – dobro, Švedska je uvela privatne pružaoce usluga socijalne zaštite, a finansira ih iz budžeta, zašto vi to ne uradite – oni kažu: “I mi smo tu mogućnost uveli zakonom, ali znate, ljudi ovde imaju poverenje u državu.” Tamo država funkcioniše, pa ti nije žao da platiš porez. Ja mislim da mi nismo baš takvo društvo i da koncept progresivnog oporezivanja prihoda neće baš tako lako proći. Taj otpor, nažalost, nije neosnovan. Kad vidite šta je napravljeno od institucija, kako se njima upravlja, ko su ti ljudi, onda morate da razumete otpor prema visokim dažbinama.
Šta bi u Srbiji bilo najvažnije da se učini zarad smanjenja siromaštva?
Kad je reč o tim novčanim davanjima, ne vidim da postoji veliki prostor. Ali ono gde sigurno ima prostora, a što mislim da bi bila najvažnija strategija u smanjenju siromaštva, jeste obrazovanje. Tu su dve činjenice najvažnije. Prvo, da su najsiromašniji oni koji su najmanje obrazovani. I drugo, to je problem ranog napuštanja školovanja. Jasno je da su to deca iz siromašnih porodica. Tu sad imamo nekoliko mogućih linija delovanja. Jedna je danas veoma popularna priča, ali zbog toga što je popularna ne treba da je odbacimo – to je ulaganja u rani razvoj. Postoje mnoge studije koje dokazuju da je zapravo veoma važno da se interveniše u ranom uzrastu, čak i pre treće godine, a kod nas sve predškolske ustanove i dalje imaju prevashodno funkciju čuvanja dece, a ne obrazovanja. Odnosno, tu se i dalje pre svega zbrinjavaju deca zaposlenih roditelja, a ne onih koji su ugroženi. Naravno, izuzetno je važno da se zbrinjavaju deca zaposlenih roditelja, pre svega sa demografskog aspekta, zbog usklađivanja rada i roditeljstva. Sa aspekta ranog razvoja, međutim, treba razmišljati o nekim drugačijim formama. Tu više nije reč o predškolskoj ustanovi u kojoj će deca moći da borave osam sati svakoga dana. Siromašnima to nije potrebno. Dovoljno je nekoliko sati dnevno, možda i svakog drugog dana, tako da deca iz ugroženih porodica mogu rano da počnu da smanjuju jaz između onoga što oni imaju prilike da nauče u porodici i onoga što deca iz boljestojećih porodica imaju prilike da nauče. To je jedna stvar. Druga stvar je na koji način mi sprečavamo rano napuštanje školovanja, imamo li te mehanizme u društvu, da li ih koristimo. Mogao bi se osmisliti sistem stipendiranja u kojem stipendije ne bi bile poklonjene kao sada nego bi stipendista imao obavezu da je vrati kada se zaposli. Postoje takvi primeri, Britanija i Mađarska su čak prešle na potpuno finansiranje visokog obrazovanja na taj način.
Iz ovoga što govorite stiče se utisak da u Srbiji postoji određena reprodukcija siromaštva?
Te podatke naravno nemamo, jedino gde bi to moglo da se vidi jeste da se upoređuje obrazovanje roditelja i dece. Time se lično nisam bavila, ali, prema nekim saznanjima koja imam, postoje istraživanja koja pokazuju da je kod nas obrazovanje prilično korelirano sa životnim standardom. Drugim rečima, uglavnom studiraju deca roditelja sa visokim obrazovanjem, što govori u prilog tezi o reprodukciji siromaštva, a što takođe govori da je kod nas socijalna mobilnost zapravo vrlo slaba.
Pogledajte intervju ---->>>
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR